Kada ograda posle nekoliko godina počne da se klati, prva pomisao je da je materijal bio loš. U praksi je vrlo retko tako, jer aluminijumski profil praktično ne stari i ne gubi čvrstinu, dok se pričvršćenje za podlogu troši svakodnevno. Svaki oslonac ruke o rukohvat, svaki nalet vetra, svako širenje i skupljanje pod suncem i svaka promena temperature deluju na tačke u kojima je ograda vezana za objekat. Zbog toga se u ozbiljnoj izradi najviše pažnje posvećuje upravo tim tačkama, jer se kvalitet ograde ne meri debljinom profila nego onim što se dešava tamo gde se profil sreće sa betonom. Za kupca je iz ovoga važan jedan zaključak, dakle ista ograda kod dva izvođača može trajati pet i trideset godina, a razlika se nalazi u detaljima koje niko ne fotografiše.
U praksi postoje dva rešenja i oba su ispravna, ali za različite situacije. Prvo je montaža odozgo, dakle stub se postavlja na gornju površinu ploče ili stepenika preko prirubnice sa četiri ankera, i to je najjednostavnije, najbrže i statički najzahvalnije rešenje. Drugo je bočna montaža, dakle stub se pričvršćuje na čelo ploče, sa strane, a ona se bira kada se želi da ograda ne oduzima korisnu površinu terase i kada se traži čist izgled bez vidljive prirubnice na podu. Bočna montaža ima jednu bitnu tehničku razliku, jer ankeri tada rade na izvlačenje, pa se traži zdrav beton dovoljne debljine i pažljiv izbor tipa ankera. Kod tanke ploče, kod ivice bez armature i kod starih objekata se bočno pričvršćenje ne izvodi bez provere, jer je upravo tu najveći broj kasnijih problema.
Anker je deo koji preuzima sve sile i on se bira prema podlozi, a ne prema navici. Mehanički ankeri, dakle klinasti tipovi, rade tako što se pri pritezanju rašire i uklješte u otvor, i odlični su u zdravom i punom betonu dovoljne debljine. Hemijski ankeri rade tako što se navojna šipka ulepi u otvor dvokomponentnom masom, pa se opterećenje prenosi po celoj dužini ugradnje, a oni su rešenje kod slabijeg betona, kod ugradnje blizu ivice ploče i kod šupljih materijala. Uz tip ankera se poštuju i minimalna dubina ugradnje i minimalno rastojanje od ivice, jer anker postavljen preblizu ivici izaziva pucanje betona pri opterećenju, čak i kada je sam po sebi ispravan. Kod nas se svi vijci i ankeri biraju u nerđajućoj izvedbi, jer se time izbegava rđanje i estetsko propadanje na najvidljivijem mestu.
Ista ograda se ne montira isto na svakoj podlozi, pa se pre početka utvrđuje šta se zaista nalazi ispod. Kod armiranobetonske ploče se proverava debljina i položaj armature, jer se bušenjem ne sme oštetiti nosivo gvožđe. Kod terasa obloženih keramikom se buši pažljivo, sa prethodnim probijanjem glazure, kako pločica ne bi pukla, a prodor se posle obavezno zaptiva. Kod starih objekata i kod maltera slabijeg kvaliteta se koristi hemijsko ankerisanje ili se izvodi dodatna nosiva podkonstrukcija. Kod drvenih i lakih konstrukcija se pristupa potpuno drugačije, uz raspodelu opterećenja. Zbog toga izlazak na teren pre izrade nije formalnost nego deo posla, jer se tada odlučuje i kako se ograda pravi, a ne samo koliko je duga.
Ovo je detalj zbog koga se najviše ljudi javlja tek posle prve jače kiše. Terasa iznad grejanog prostora ima hidroizolaciju, a svaki anker koji prolazi kroz nju predstavlja mesto kroz koje voda može da uđe u konstrukciju i da se pojavi kod suseda ispod. Zato postoje tri pristupa. Prvi i najbolji je da se nosači ugrade pre izvođenja hidroizolacije, tako da se izolacija na njih nalepi i prodor bude trajno zatvoren. Drugi je bočna montaža na čelo ploče, čime se izbegava prodor kroz horizontalnu površinu, i to je razlog zbog koga se kod terasa vrlo često baš ona i bira. Treći, kada se radi na gotovoj terasi, jeste da se svaki prodor izvede sa odgovarajućim zaptivanjem i manžetnom. Ono što se nikada ne radi jeste bušenje bez razmišljanja i zatvaranje običnim silikonom, jer takav spoj popusti već posle nekoliko sezona.
Aluminijum je materijal koji se pri zagrevanju širi znatno više od čelika i to se na dužim potezima jasno vidi. Kod dugačkog rukohvata razlika između hladne zimske noći i vrelog letnjeg popodneva može značiti nekoliko milimetara promene dužine, a ako ograda nema gde da se pomeri, ta sila ide u ankere, u spojeve i u samu podlogu. Posledice su prepoznatljive, dakle klaćenje stubova, pucanje u zoni ankera, iskrivljen rukohvat i zvuk pucketanja pri promeni temperature. Zbog toga se kod dužih poteza predviđaju dilatacije, dakle mesta gde se ograda može širiti, i klizni spojevi na rukohvatu, a raspored stubova se određuje tako da sistem radi kao celina. Ovo je jedna od najvažnijih razlika između ograde koja je izrađena i ograde koja je projektovana.
Postoji pojava koja se u struci naziva galvanska korozija i ona se javlja kada se dva različita metala nađu u kontaktu uz prisustvo vlage. Aluminijum je u tom paru osetljiviji metal, pa se on nagriza, i to upravo na mestu spoja, dakle tamo gde se najmanje želi. Zbog toga se u kvalitetnoj izradi koriste nerđajući vijci i, gde je potrebno, izolacione podloške koje razdvajaju materijale, a izbegava se direktan kontakt aluminijuma sa neodgovarajućim metalima. Isti oprez važi i za kontakt sa svežim betonom i malterom, jer je njihova sredina alkalna, pa se površina aluminijuma na tom mestu može oštetiti. Praktično to znači da se prilikom radova ograda štiti, a svaki trag maltera se odmah spere vodom, a ne posle nedelju dana.
Izgled ograde zavisi od preciznosti pri postavljanju stubova. Stubovi se postavljaju po zategnutom koncu i proveravaju libelom u obe ravni, a razmak između njih se određuje prema krutosti ispune i prema opterećenju, a ne prema tome koliko je zgodno da ispadne. Kod stepeništa se poštuje ugao kraka, tako da rukohvat prati liniju gazišta bez lomova. Kod terena u nagibu se bira između kaskadnog i kosog rešenja, i to se dogovara pre izrade. Uz to se predviđa i odvod vode iz profila, dakle mali drenažni otvori, jer se u zatvorenim profilima skuplja kondenzacija, a voda koja stoji zimi ledi i širi se. Sve to su sitnice koje se pri montaži rade za nekoliko minuta, a koje odlučuju o izgledu i trajnosti kroz decenije.
Kod stambenih zgrada, poslovnih objekata i hotela montaža ima svoja pravila koja se ne odnose samo na tehniku. Radovi na visini traže odgovarajuću opremu i osposobljene ljude, a organizuju se tako da se objekat u međuvremenu koristi normalno. Kod zamene starih ograda na balkonima se planira redosled, dakle demontaža i montaža istog dana kad god je moguće, kako stan ne bi ostao sa otvorenim balkonom preko noći. Prašina i otpad se odmah uklanjaju, a fasada i podovi se štite. Za stanare je najvažnije da znaju šta ih čeka i kada, i zbog toga se pre početka daje jasan plan po danima. Kod nas se posao završava kada je i poslednji šraf pritegnut i kada je za nama sve očišćeno, jer je i to deo kvaliteta usluge.
Predaja posla nije samo pogled sa strane i vredi znati šta se tada gleda. Prvo, svaki stub se rukom proveri na klaćenje, i to snažnim pomeranjem u obe ravni, jer ograda mora da izdrži naslanjanje odrasle osobe bez ijednog pomeranja. Drugo, proverava se rukohvat po celoj dužini, dakle da nema oštrih ivica, da su spojevi glatki i da nema mesta na kome se ruka zaustavlja. Treće, gleda se ravnost i vertikalnost. Četvrto, proveravaju se zaptivanja svih prodora i stanje površine oko ankera. Peto, kod ograda sa staklom se proverava naleganje i pričvršćenje ispune. Šesto, kupcu se ostavljaju uputstva za održavanje i podaci o ugrađenom sistemu i nijansi, jer to zatreba kod svake buduće dorade.
Iskustvo sa terena daje kratku listu. Prva greška je montaža bez izlaska na teren, dakle izrada po merama koje je kupac uzeo sam, jer se tada gotovo uvek nešto ne poklopi. Druga je pogrešan izbor ankera za konkretnu podlogu. Tredja je bušenje preblizu ivice ploče. Četvrta je izostanak dilatacija na dugim potezima. Peta je nezaptiven prodor kroz hidroizolaciju. Šesta je upotreba pocinkovanih ili običnih vijaka umesto nerđajućih. Sedma je razmak stubova određen na oko. Osma je izostanak drenažnih otvora u profilima. Sve navedeno se u trenutku izvođenja rešava bez ijednog dodatnog dinara, a kasnije se rešava demontažom.
Da bi izlazak na teren bio efikasan, korisno je znati nekoliko stvari. Prvo, gde ograda ide, dakle terasa, balkon, stepenište, dvorište ili ravan krov. Drugo, kakva je podloga, dakle beton, keramika, kamen ili nešto drugo, i da li postoji hidroizolacija. Treće, da li se ograda montira odozgo ili sa strane, ako imate preferenciju. Četvrto, da li je objekat u izgradnji ili u upotrebi, jer se prema tome planira dinamika. Peto, da li se menja postojeća ograda i kakvo je stanje starih pričvršćenja. Šesto, željeni model, visina i boja. Sa tim podacima izlazak traje kratko, merenje je precizno, a ponuda tačna iz prvog puta. Ako niste sigurni ni u jedno od ovoga, to nije problem, jer je upravo naš posao da izađemo, pogledamo i predložimo najbolje rešenje.
